| |
Beck’sperience Festival
Massive Attack
Martina Topley Bird
Beogradska Arena
25. jun 2010.
|
27. jun 2010.
|
|
|
| |
 |
|
| |
Dok ih slušate, shvatate kakve moderne klasike su kreirali Massive Attack, shvatate da ćete te pesme slušati zauvek, i kada budete imali 70. One su nas izgradile, definisale, one su naše himne.
Kao što fudbalska reprezentacija Srbije ima očigledni problem da se izbori sa psihološkim pritiskom nabijenim od strane nacije, tako i Vaš izveštač sa ovog koncerta ima sličan problem - da napiše dovoljno dobar tekst o ovakvom događaju, potpomognut i potencijalnom nekritičnošću zbog ogromnog emotivnog naboja koji nosi u sebi godinama, prema bendu koji u njenom sazvežđu velikih muzičkih ljubavi zauzima sasvim posebno mesto. Oprostićete mi, zato, nadam se, potencijalne greške i nesavršenosti, a ja ću dati sve od sebe, da ne promašim u poslednjem minutu, poput Marka Pantelića i razočaram sve eventualno zainteresovane.
Prvi nastup MA u Srbiji, na EXIT-u 2004. godine, bio je užasno važan događaj u mom životu, koji sam dugo želela, iščekivala, i konačno, proživela. Odgledala sam ih tada kao u transu, gotovo ekstatična od radosti i uživanja. Beograd ih je dočekao 6 godina kasnije, na Heligoland turneji, u okviru Beck’sperience festivala. MA trenutno promovišu poslednji, istoimeni album, sa koga se nisu izdvojili ogromni hitovi kakve su njihova ranija remek dela imali, i koji funkcioniše kao hermetična, mračna celina, ujednačenog tempa i kvaliteta, a koji, opet, objedinjuje sve ono što bristolski trip hop duo karakteriše: mračna stanja svesti pretočena u najfiniju elektroniku, eksperimente sa zvukom i instrumentima, soul searching, duboka samopreispitivanja. MA su definitivno promenili i definisali modernu muziku u prethodne dve decenije i postavili nove granice, sa Blue Lines, Protection i Mezzanine albumima. Svoj muzički stil sami vole da nazivaju “jedinstvenim” što i jeste, koji funkcioniše, hajde da probam da definišem, kao eklektična mešavina psihodelične elektronike, šaputavih, sanjivih vokala, DJ-inga, jakih i beskompromisnih bas i gitarskih linija, i nečeg što ostaje van domašaja ikakvog definisanja. Uostalom, da li je moguće negde svrstati "Unfinished Sympathy", "Karmacoma" ili "Safe from Harm"? Oni koriste i bogato tribalno crnačko muzičko nasleđe i Kraftwerk prefinjenost. Savršeno, divno, uzbudljivo, neponovljivo.
Gost na turneji je Martina Topley Bird, koja kasnije aktivno učestvuje i na nastupu MA, i koja je svojom toplinom, nepretencioznošću i slatkim, nežnim, melodijama odsviranim na klavijaturama, koristeći semplove, udaraljke i Nindžu tokom svojih 45 minuta, uspela da šarmira beogradsku publiku.
Tokom njenog nastupa, činilo se da je Arena već solidno puna, mada ne do punog kapaciteta. Što je, naravno, potpuno nevažno. Iako žuta štampa svakako neće spekulisati sa brojem posetilaca, iako su nastupi najrelevantnijih muzičkih izvođača gotovo potpuno ignorisani od strane mainstream medija, dobra poseta ipak nije pod znakom pitanja. Na sreću.
Oko pola 11, svetla su se ugasila, a petočlani bend, ne računajuci sam MA – Roberta Del Naju i Daddy G-ija i ostale vokale, moćno je zagospodario Arenom. Kristalno čist, jasan, perfektan zvuk, i vizuelni efekti, karakterističnog izgleda, sa političkim porukama koje se konstantno smenjuju na svetlosnom wallu, na srpskom jeziku, kako bi svima bile jasne i uočljive. Publika je vrlo uzbuđena, raspoložena, očito i vrlo upoznata sa opusom benda, iako ima puno vrlo mladih ljudi.
Prva stvar je "United Snakes", i dalje se zaista neću mnogo opterećivati redosledom pesama, jer ono što isporučuju MA je neuporedivo važnije od faktografije. Atmosfera je predivna, a Del Naja i Daddy G su dovoljno harizmatični da sama njihova pojava izaziva poštovanje.
Set lista je sastavljena od mahom Heligoland i Mezzanine pesama. Prva pojava velikog Horace Andy-ja na "Girl, I Love You" dovodi do erupcije oduševljenja, a ovaj roots regge starac, svojom asketskom pojavom, skromnošću i neverovatno moćnim vokalom ostavlja vas bez daha, preneražene, impresionirane. Sve vreme, MA zvuče toliko ubedljivo, muzički savršeno, a opet toliko mračno, uzdignuto, emotivno. Dva bubnja, i bas melju svojom snagom i preciznošću, a predivne melodije i vokali, uvuku vas u introvertni svet, samo biće MA egzistencije, sačinjeno od fine patnje, najnežnijih emocija, velike snage i bunta protiv nepravde, bola i ravnodušnosti modernog sveta. Oni apeluju na celokupan dijapazon ljudskih emocija, izvlače iz Vas ono što ni ne znate da imate u sebi, čine da se osećate živim, aktivnim, angažovanim. Tokom izvođenja novih pesama, bend zvuči vrlo gitarski, zvuk je pun, oduva vas koji metar unazad svojom snagom i ubedljivošću. Vizuelna estetika je prefinjena, umerena, ali i direktna, efektna, u funkciji je muzike, ne obrnuto. Jedan od vrhunaca koncerta je izvođenje pesme "Angel", kada Horace Andy svojim glasom izaziva ekstatični urlik mase. Ritmično građenje Love u, Love u, Love u, dovodi vas u stanje kada ste u stanju samo da osećate, zaboravljate na svet oko sebe, i prizivate ono najljudskije u sebi. Odlično zvuči "Atlas Air", koja vas tera da igrate, igrate i igrate, i savršeno se provodite uz odličan, postmoderni dance. U realnost vas vraćaju poruke kojima vas MA zasipaju sa svetlosnog zida sa bine, iako bi to moglo da izgleda previše politički korektno, nekako znate da oni sve to misle iskreno, i da njihov angažman nikako ne može biti ljigavo Bono Voxovski. Tu su i Guantanamo Bay, i zli kapitalizam, siromaštvo trećeg sveta, čak i vrhunski srpski horor - Farma. Sama komunikacija sa publikom je svedena, ali fina.
|
Ženski vokali – Martina i Deborah Miller, su dostojno zamenile nakadašnje, čuvene saradnice MA – Elisabeth Fraser i Sharu Nelson, u famoznim "Teardrop", "Unfinished Sympathy" i "Safe from Harm". Dok Martina zvuči nežno, toplo, slatko, Deborah je reprezent klasičnog crnačkog moćnog ženskog vokala pred kojim ostanete bez reči.
Dok ih slušate, shvatate kakve moderne klasike su kreirali MA, shvatate da ćete te pesme slušati zauvek, i kada budete imali 70. One su nas izgradile, definisale, one su naše himne.
|
Do tog trenutka, stigli ste do prvog reda, gledate Roberta Del Naju ispred sebe, moćnog muzičara/harizmatičnog frontmena iz senke koji šapuće nežno u mikrofon, o svim užasima svakodnevnice/egzistencije, a onda sledi definitivni vrhunac na poslednjoj stvari - "Karmacoma", kada publika prekida svojim oduševljenim aplauzom/urlikom pesmu pred sam refren, pokazuje sve što oseća za ovaj mračni genijalni engleski dvojac. Na kraju, oni Vama uzvraćaju dugim aplauzom i poštovanjem. Posle skoro dva sata svirke koja vas je pomerila iz sopstvene ose, osećate se otrežnjeno, oplemenjeno, pomalo katarzično. MA su postavili nove granice, umeli da dopru do najfinijih dubina čovekovog bića. Oni više nemaju šta da dokazuju. Oni su tu da budu. Zauvek.
Fotografije sa koncerta
tekst - biljana buljugić
fotografije - Nebojša mićković
|
|
|
|
